Prof. dr Saša Čekrlija

 

Islandsko “NE” Evropi nije odbacivanje Evrope

 

„I tu se pojavljuje islandski paradoks- možete biti izvan Evropske Unije, a ipak biti duboko unutar Evrope.“

 

Island je rekao „NE”. Ali nije rekao ne Evropskoj Uniji kao ideji, niti Evropi kao prostoru kojem pripada, već nastavku pristupnih pregovora sa Evropskom Unijom. Na referendumu se 52,8 posto birača usprotivilo nastavku pristupnih pregovora, dok je 47,2 posto podržalo njihov nastavak. Razlika nije velika, ali politička poruka je jasna- u ovom trenutku većina Islanđana ne želi ponovo otvoriti pitanje članstva u EU. I upravo zato ovaj rezultat zaslužuje da se posmatra daleko izvan okvira islandske politike. Island danas nije zemlja koja bira između EU i izolacije. Island bira između dva različita načina pripadanja Evropi. To je možda najvažnija poruka ovog referenduma. Island je već duboko integrisan u evropski prostor. Član je evropskog ekonomskog prostora, ima pristup jedinstvenom evropskom tržištu, učestvuje u šengenskom prostoru i dio je širokog spektra evropskih ekonomskih i političkih mehanizama. Istovremeno, nije član Evropske Unije i nema predstavnike u institucijama u kojima se donose pravila koja Island mora, u raznim oblastima, prihvatiti i sprovoditi. I tu se pojavljuje islandski paradoks- možete biti izvan Evropske Unije, a ipak biti duboko unutar Evrope.

Možete imati formalnu političku autonomiju, a istovremeno prihvatiti veliki dio pravila stvorenih negdje drugdje. Zato islandsko pitanje nikada nije bilo samo o tome treba li se Island pridružiti Evropskoj Uniji. Pravo pitanje je sljedeće- želimo li biti dio sistema u kojem se odluke donose bez nas ili dio sistema u kojem možemo učestvovati u donošenju tih odluka? To je mnogo ozbiljnije pitanje od poznate podjele na evroskeptike i evroentuzijaste.

 

Za Island, riječ „suverenitet” znači mnogo više od političkog koncepta. Ima vrlo konkretno značenje. Ribarstvo je jedan od temelja islandske ekonomije, ali je i dio nacionalnog identiteta zemlje. Malo je zemalja koje imaju tako snažno istorijsko iskustvo borbe za kontrolu nad vlastitim pomorskim resursima. „Ratovi bakalara”, sukobi Islanda sa Ujedinjenim Kraljevstvom oko ribolovnih zona, ostavili su dubok trag u islandskoj političkoj svijesti. Kroz te sukobe Island je izgradio ne samo svoje ribolovne zone, već i ideju da mala država može zaštititi vlastite interese ako na njima dovoljno čvrsto insistira. Zato je pitanje ribarstva u raspravi o EU mnogo više od ekonomije. Protivnici članstva u EU imaju jednostavan argument- ako je Island decenijama gradio svoju nezavisnost na kontroli nad svojim prirodnim resursima, zašto bi sada dio te kontrole prenio na Brisel? Zagovornici članstva odgovaraju jednako jednostavno- suverenitet u savremenom svijetu nije samo pravo na samostalno donošenje odluka. Suverenitet je i sposobnost učešća u donošenju odluka koje će neizbježno uticati na vas. Ovdje se sudaraju dva različita shvatanja suvereniteta. Jedno kaže da je bolje imati manji uticaj, ali zadržati konačno pravo odlučivanja. Drugo kaže da je bolje podijeliti dio svoje formalne autonomije sa drugima ako zauzvrat dobijete istinski uticaj na odluke koje se donose kolektivno. Islanđani su tijesno odabrali prvu opciju. Njihov izbor nije ni iracionalan ni antievropski. Proizlazi iz specifičnog istorijskog iskustva male države koja je naučila da suverenitet nije apstraktna riječ, već nešto što se može vezati za vrlo konkretne stvari: more, ribu, novac, granice i pravo da se kod kuće odlučuje o vlastitim resursima.

 

Ovo nije prvi put da se Island suočava sa takvom dilemom. Kada je zemlja ozbiljno razmatrala članstvo u EU početkom prethodne decenije, okolnosti su bile vrlo drugačije. Finansijska kriza 2008. dramatično je pogodila Island. Njegov bankarski sistem se urušio, a zemlja se našla u jednoj od najozbiljnijih ekonomskih kriza u svojoj modernoj istoriji. U to vrijeme, Evropska Unija mnogima je predstavljala ono što je maloj i ranjivoj privredi trebalo- stabilnost, pristup većem tržištu i institucionalni okvir. Ali politika se mijenja sa okolnostima. Ono što se čini kao sigurnost u vrijeme krize može se nekoliko godina kasnije pojaviti kao ograničenje. I to je jedna od važnih lekcija islandskog iskustva: evropska integracija nikada nije samo ekonomsko pitanje. Uvijek je i pitanje političkog tajminga, percepcije sigurnosti, nacionalnog iskustva i procjene vlastitih interesa. Za Island, riječ “suverenitet” znači mnogo više od političkog koncepta. Ima vrlo konkretno značenje.

Posebno je važno odbaciti jedno zavaravajuće tumačenje. Islandsko „NE” nije glas protiv Evrope. Island je član NATO-a. Njegova bezbjednost već je vezana za širi evroatlantski prostor. Istovremeno, Island je duboko ekonomski povezan sa evropskim tržištem. Članstvo u EU nije pitanje opstanka za Island. To je pitanje političke težine. Koliko Island želi da utiče na evropske odluke? Koliki dio svog nacionalnog suvereniteta je spreman podijeliti sa drugim državama kako bi imao mjesto za stolom gdje se te odluke donose? Tu leži mnogo šira evropska dilema, jer Evropa sve više postaje prostor u kojem nijedna mala država, pa čak ni bogata, ne može u potpunosti izbjeći uticaj velikih ekonomskih, bezbjednosnih i geopolitičkih procesa. Pitanje je jednostavno odgovarate li na te procese sami ili zajedno sa drugima.

 

Pogled iz Bosne i Hercegovine

 

Upravo tu islandska priča postaje zanimljiva za Bosnu i Hercegovinu. Naravno, Bosna i Hercegovina i Island nisu uporedive zemlje. Njihova istorija, institucije, ekonomije, geopolitički položaji i unutrašnje političke strukture dramatično se razlikuju. Ali jedno pitanje je isto- šta zapravo znači biti dio Evrope? Za Bosnu i Hercegovinu odgovor se danas uglavnom predstavlja kroz cilj članstva u Evropskoj uniji. A to je zaista strateški cilj. Ali evropske integracije ne bi trebalo da se svedu samo na tehničko ispunjavanje uslova, otvaranje i zatvaranje pregovaračkih poglavlja i beskrajno čekanje sljedećeg sastanka u Briselu. Iza svih tih postupaka krije se mnogo važnije pitanje: hoćemo li jednog dana biti jednostavno potrošači evropskih odluka ili želimo biti učesnici u njihovom donošenju? Island se danas suočava sa suprotnim problemom. Ima pristup evropskom tržištu i podliježe značajnom dijelu evropskih pravila, ali nema punu institucionalnu sposobnost učešća u stvaranju tih pravila. Bosna i Hercegovina, s druge strane, još je uvijek izvan tog sistema i pokušava da u njega uđe. Zato islandsko iskustvo treba pažljivo posmatrati, ali ne tretirati ga kao model koji treba kopirati. Njegova vrijednost leži u pitanju koje nam postavlja. Dugo se evropska politika usredsređivala na to kojoj civilizaciji, političkom prostoru ili geopolitičkoj zajednici pripadamo. Ali svijet se promijenio. Danas više nije dovoljno pitati gdje pripadate. Morate se pitati koliki uticaj možete imati na mjesto kojem pripadate. To je suština islandskog referenduma. Islanđani su zasad odlučili da sačuvaju veću formalnu autonomiju, čak i po cijenu manjeg institucionalnog uticaja na evropske odluke. Njihov izbor treba poštovati upravo zato što je demokratski. Ali ga ne treba romantizovati. Biti izvan Evropske Unije ne znači automatski biti suvereniji u svakom praktičnom smislu, baš kao što članstvo u EU ne znači automatski gubitak suvereniteta. Pravo pitanje je daleko složenije- koje odluke možete donijeti sami, koje morate donijeti zajedno sa drugima i, možda najvažnije, na koje odluke zapravo možete uticati? Zato islandsko „NE” nije priča o tome kako Island kaže „NE” Evropi. To je priča o tome kako Island kaže „DA” drugačijem shvatanju svog mjesta u Evropi.

 

Island je odlučio da ostane duboko povezan sa evropskim prostorom, a istovremeno ostane izvan političke strukture Evropske Unije. To je njegov izbor i njegova odgovornost. Bosna i Hercegovina ima drugačiji istorijski i politički put. Želimo mjesto za evropskim stolom. Ali upravo zbog toga moramo početi ozbiljnije razmišljati o tome šta ćemo uraditi kada tamo stignemo. Nije dovoljno samo sjediti za stolom. Morate znati šta želite, šta možete ponuditi, šta možete zaštititi i koliko ste sposobni da utičete na odluke. Možda je to najvažnija lekcija islandskog referenduma- u savremenoj Evropi pitanje više nije samo gdje pripadate, već koliki uticaj možete imati na mjesto kojem pripadate. A za Bosnu i Hercegovinu to znači da evropske integracije ne mogu biti samo priča o tome kako postati dio Evropske Unije. To mora biti i priča o tome kakvu ćemo zemlju dovesti u Uniju. Jer kada konačno sjednemo za evropski sto, neće biti dovoljno reći da smo stigli. Moraćemo znati šta smo tamo došli da tražimo.

 

Prilikom korišćenja cijelog ili dijela teksta, potrebno je navesti ime autora i izvor sa kojeg ste tekst preuzeli (www.lobiranje.eu)