Трећи дио: Да ли је дошло вријеме да се појави ново хришћанство!?
Мр Владислав Радујковић
Протојереј, свештеник СПЦ у САД
Трећи дио:
Да ли је дошло вријеме да се појави ново хришћанство!?
Треба ли икоме још данас, у другом кварталу 21. вијека објашњавати да су идеје, које је Црква преузела из феудализма, искључиво остатак тадашњег (средњовијековног) начина размишљања и да о томе нема ни говора у првим вијековима хришћанства, још мање у Светом Писму? Свако ко је икада прочитао Свето Писмо Новог Завјета, а да не кажем да се и научно удубио у историју Цркве и њених канона, видјеће огромну разлику између организације Цркве до појаве феудализма и у вријеме феудализма. А од времена феудализма до данас, та правила и односи зацементирани су као традиција, као нешто „прастаро“, ортодоксно, непромијењиво.
У Православној Цркви се одавно инсистира на „очувању традиције“, на „незамућеном извору“, на „основама на којима почива Црква“ итд, итд! Али, при томе се искључиво мисли на историјски период који је далеко од „извора“ и „коријена“, још мање од везе са временом Исуса Христа и Апостола. За „традицију“ је проглашено нешто што је вијековима млађе од „извора“, а често и суштински другачије.
„Суштински другачије“!? Дозволите да објасним.
Довољно је да у Светом Писму Новог Завјета прочитамо посланице Апостола Павла, а нарочито оне Титу, Тимотеју и Филимону, па да научимо какав однос је отпочетка замишљен да влада у Цркви Христовој. У тим посланицама нема ни помена о духу феудализма, духу осионом, наређивачком, пријетећем казнама, параграфима и законима, захтијевања апсолутне послушности и демонстрације силе онога који представља власт?
Нови Завјет инсистира на међусобним односима у љубави, односу браће и сестара у Христу, односу који привлачи и подиже. Оном односу љубави који је стотине хиљада њих широм Римског Царства привукао да постану хришћани и, ако треба, да дају свој живот за ту вјеру.
Како, онда, данас привући било кога новог у Цркву, некаквим заосталим феудалистичким односом према људским бићима рођеним, одраслим и васпитаним у демократији 21-ог вијека? Да ли је уопште могуће говорити о мисији Цркве, као њеном императиву постављеном од Самог Господа Исуса Христа и Оснивача Цркве, међу људима данашњег времена, нетрадиционално православним, ненанвикнутим на оно чувено: ваља се? А од новопридошлог се очекује да повјерује да је епископ исто што и Црква Христова и да се обавеже да ће њему бити апсолутно послушан, ма шта да му овај каже и уради!?
Данашња организација и администрација Цркве, њена подјела на патријаршију-епархије-парохије и односе између „сталежа“ у Цркви искључив је продукт феудалног уређења. А ако је то настало у ери феудализма, а није га било у прва 3-4 вијека постојања хришћанства, онда је то био заједнички договор Цркве у одређеном историјском моменту. То није суштинско учење Цркве, то није догмат! Као такво, као ствар договора, значи да може и да се промјени данас, када то више нема никакве везе са временом у којем живимо.
Савремена теолошка стремљења, на жалост, окрећу против себе дух времена у којем живимо. А некада су итекако пратила шта се дешава у свијету у којем живи и била веома модерна. Шта (или боље речено КО!) данашњу Православну Цркву спречава да и сада буде истовремено и истински хришћанска и да живи у складу са својим временом? Шта (или ко!) данас брани Православној Цркви да уклони баријере које спречавају стотине хиљада или милионе потенциалних хришћана да се укључе у њен живот, без да мијења основне постулате своје вјере?
Другим ријечима, Црква је некада расла, развијала се и прилагођавала духу времена, укључивала у своје уређење неке нове идеје које су се показале као добре. Истовремено љубоморно чувајући своје вјеровање, своје учење, тј. догмате, развијала је и прилагођавала своју спољашњост, своју форму, свој језик и начин обраћања свијету у којем живи. То ју је некада чинило живом и модерном. Њена мисија међу Словенима и другим народима који су окружили Византију најбоља је слика једног (тада) савременог, маестрално стратешки испланираног и спроведеног пројекта.
А онда је све нагло стало и сва та дотадашња форма проглашена је „традицијом“ на коју је већ вијековима нападала „света прашина“. Већ неколико вијекова Оци Православне Цркве не дозвољававају да се било шта од њене форме дотакне, а камо ли промијени. Зашто!?
Узмимо богослужења, као најбољи примјер. У првих 4, 5 или 6 вијекова, па чак и до 9. вијека, нисмо имали богослужења која имамо данас. Она су настајала под утицајем Византијске Ере, неког времена које је изњедрило нешто ново у односу на почетак хришћанства. Византијска музика и поезија укључене су у богослужења Цркве, византијска умјетност постала је умјетност Цркве, а византијска етикеција и мода постали су основ за одежде и инсигније свештенства Цркве. И то је сасвим разумљиво, јер је Црква тада добила слободу и заштиту византијског царства, па се као умиљато маче прилагодила господару који је храни и чува.
Црква је тада почела да гради храмове, да се прилагођава архитектури византијске ере. А Литургије првих вијекова служене су у пећинама, приватним домовима, подрумима и таванима, на отвореном. Одежде које користе православни свештеници и епископи искључиво су слика времена византијског феудализма и моде тадашњих великаша. Тога није било прије Византије. Из првих вијекова хришћанства имамо сачуване фреске апостола и епископа који око врата носе вунене шалове, јер је тај шал символ изгубљене овце коју спасава Добри Пастир. На глави немају ништа или имају неке капице које су биле ствар моде и обичаја времена Римског царства. А онда царска власт из времена феудализма одређује изглед одежди епископа, појављују се круне, царска обиљежја, дијаманти, злато и драго камење, инсигније које осликавају моћ и положај властеле.
И то је сасвим у реду, јер је било такво вријеме. То се некада звало раст, развој, модерно, савремено. Али данас није такво вријеме! Данас је све сасвим другачије и богослужења, одежде свештеника, нарочито епископа, не личе ни на шта слично времену у којем ми данас живимо. Колико данас имамо православних хришћана коју знају како да активно учествују у богослужењима своје Цркве? 0,1% или 0,001%? Па чак и свештеницима, као професионалним извођачима хришћанских богослужења она изгледају као лоше представе које не требају ни Богу, ни публици која се разбјежала… Одежде епископа многима данас дјелују смијешно или чак одбојно, јер представљају слику управо онога против чега се демократско друштво давно изборило и човјечанству донијело слободу од тиранина, великаша, феудалних деспота.
Наравно, ако богослужења и те одежде посматрамо из угла онога ко редовно долази на сваку свету Литургију и навикао је да то гледа на свакој Литургији, тај о овоме не размишља на тај начин. Али ако станемо у ципеле онога ко није хришћанин, није члан Цркве, становника Европе и Америке којима би требало да се та Црква обрати као објекту своје Богом заповијеђене мисије и главног задатка, онда је то један од озбиљних разлога зашто данашња Црква губи своје чланове и осипа се.
Разумљиво је да Црква није хтјела да се поистовијети с временом отоманског царства, као страног, непријатељског и репресивног. Али је и Римско царство било непријатељско, много више него отоманско – прогон Цркве од стране Рима био је најбруталнији могући облик затирања хришћанства. Па ипак је од римске културе и обичаја много тога узето као оквир у којем је дјеловала предфеудална Црква. Ипак, данашњи Оци православне Цркве одлучили су да заледе Цркву у времену феудализма и да од тада до данас инсистирају да се ништа не смије мијењати, да се мора чувати феудални облик организовања као једина традиција. Из ког разлога баш то вријеме, а не неко старије или новије?
Ја немам конкретан одговор на то питање, али могу да претпоставим да тако одговара онима који Цркву поистовјећују собом. А њима овако стање савршено одговара. Како онда очекивати од њих конструктиван дијалог о промјени, прилагођавању времену у којем ми данас живимо и пристанак да макар чују и другачије мишљење, а не само да захтијевају безусловну послушност и климање главом? И, наравно, да престану да кажњавају и прогоне сваког ко и помисли другачије…
На жалост, одавно не постоји онај дух хришћанства у којем је Црква била народ. Не кажу ли старе хришћанске књиге и црквени историчари да је локална Црква себи бирала духовне представнике? Није ли и данас остало из тог времена да на рукоположењима народ изговара „достојан“ или „аксиос“? Али то је већ вијековима само бесмислена форма. Народ чак више и не изговара то, већ то чине свештеници, пјевница, хор, а новоизабрани је изабран само и искључиво вољом епископа и по његовим личним критеријумима. Народ је одавно искључен из било каквих одлука и ту је само као икебана или сценски материјал.
Исто или још горе је са Саборима, као највишем законодавном тијелу Православне Цркве. Ми веома добро знамо да су до скоро Сабори били црквено-народни, да је народ на тим саборима учествовао са 2/3 у односу на свештенство и доносио одлуке о својој Цркви. Данашњи Сабори искључиво су скупови епископа који се, далеко од очију јавности, договарају и преговарају, ко зна на који начин, јер никоме није доступно да завири у те скупове, осим ономе ко влада Србијом. А онда икебани стигне саопштење о одлукама, јер чак више није потребно ни оно чувено „амин“ – њихове одлуке су одмах извршне.
Дакле, ако је Црква Христова дошла до тога да је Црква епископ, да било ко ко критикује епископа или указује добронамјерно на неку грешку, истовремено добија наљепницу непријатеља Цркве и Христа, онога ко пљује на Цркву и Христа – онда то није она Црква из времена Христовог, времена Апостола и њихових првих ученика. То је Црква феудалних деспота.
Али се ту, ни случајно, не зауставља проблем који Православна Црква данас има у ликовима многих њених епископа. Њихово нејединство и самовоља, њихов међусобни не-однос, свађе, завист, па чак и јавно иступање једних против других, постао је озбиљан проблем СПЦ. А, у исто вријеме, тај исти Сабор епископа не кажњава ни једног од њих, још мање оне који јавно и брутално крше Христов морални закон, који се јавно бахате и немилице расипају имовину Цркве, као своју прћију.
Тиме свима у Цркви и свијету који је окружује шаљу јасну слику да су недодирљиви, да могу шта год им падне на ум и да никоме не полажу рачуна за своје ријечи и дјела. Јер сваки од њих мисли да је он Црква и да је Црква Христова ограничена на његов феуд! Нарочито они који су заштићени политичарима на власти! Или мисле да јесу…
Они епископи који су себе прогласили Црквом и народ претворили у сценске реквизите, а ниже свештенство у професионалне извођаче црквених услуга, чија егзистенција и право на живот и породицу искључиво зависе од тога на коју ногу је јутрос устао властелин – претворили су Цркву Христову у крајње неозбиљну причу и реликт неког давно прошлог времена. Зато је о будућности Православне Цркве, у оваквом стању ствари, немогуће говорити, а понајмање о јединственом ставу, једиственом мишљењу и дјеловању Цркве као некакве заједнице.
А свијет око њих и даље чека на спасење…
март 2025.
Приликом коришћења цијелог или дијела текста, потребно је навести име аутора и извор са којег сте текст преузели (www.lobiranje.eu)
ЛИНК ЗА ПОДКАСТ: