Шести дио: Да ли је дошло вријеме да се појави ново хришћанство!?
Мр Владислав Радујковић
Протојереј, свештеник СПЦ у САД
Шести дио:
Да ли је дошло вријеме да се појави ново хришћанство!?
До сада сам износио много разлога зашто сматрам да Православна Црква сама себе кочи и избацује са оног мјеста које јој у данашњем свијету припада. Одбацивање вијерника, тј. народа у Цркви (који је некада називан „Царским Свештенством“, а данас претворен у статисте без права гласа) и претварање парохијског свештенства у најамнике којима је то радно мјесто, посао, такође без права да утиче на било какве одлуке у Цркви, успоставило је вишу јерархију (епископе) као једину релевантву категорију у ланцу доношења одлука. А управо из тог затвореног круга долази инертност и сваки проблем који данашњу Православну Цркву искључују из њеног мјеста и улоге у друштву.
Та инертност и незаинтересованост за будућност Православне Цркве, нарочито је видљива у кадровским рјешењима по питању православне Дијаспоре. У Србији, Републици Српској и донекле у Црној Гори, Православна Црква још увијек релативно чврсто држи своју позицију, без обзира на све. Али се и та позиција све чешће доводи у питање, нарочито у Србији, гдје је велики број епископа.
Стиче се утисак да је СПЦ потпуно дигла руке од свог народа у Дијаспори, а што су те црквене енклаве даље од Матице, то је стање све горе и горе. Иако живимо у ери интернета, друштвених мрежа и мобилне телефоније, у свијету као „глобалном селу“, стање у парохијама Дијаспоре као да је „забрањено питање“ о којем се не смије говорити у црквеним круговима. Оно најгоре што је СПЦ имала, послала је у удаљене крајеве, као да и даље живимо у Средњем Вијеку, па је казна протјеривањем рјешење за неваљалце.
А све чешће и све гласније се говори и о плану епископата СПЦ да своју Дијаспору преда Васељенској патријаршији на управу и тиме се одрекне свих својих парохија ван бивших граница СФРЈ. Ако би то било тачно, ако би границе Цркве неко везао за границе и судбину Државе, онда би се такав план, сасвим сам сигуран у то, могао својим творцима обити о главу – на најбруталнији начин!
По начину на који се сада односе према својој Дијаспори, и политичке и црквене структуре, чини се да здушно раде на поменутом плану. Није ли епизода са давањем аутокефалности Македонској Цркви, којој су се скоро 70 година противили сви у СПЦ, а сада преко ноћи једногласно и напрасно изгласана, припрема за много већи рез? Или са кадровским рјешењима политичких представника Србије у САД које су више него срамота за било који народ!?
Дакле, више и није питање да ли је потребно очистити Православну Цркву од оних који је уназађују и коче њен напредак или чак раде против ње, већ је много важније питање: Хоће ли Православна Црква преживјети, уколико се некаква озбиљна промјена не догоди!?
Чини се да је то управо и прокламовани циљ ових протеста у Србији (које су покренули студенти, а све већи број народа им се придружује), који се све више везују за паралелни план чишћења свих структура власти и полуга моћи једног народа. Криминал, бахатост, инертност, некомпететност, малициозност… само су неки од повода свенародног бунта који се неће смирити док се томе не стане у крај. Мислим да је у заблуди свако ко вјерује да ће се тај народ вратити својим свакодневним обавезама и одустати од даљег бунта. Једном покренут народ, који је дуго ћутао и био притиснут, под кодним називом Кuka & Motika, не враћа се кући необављеног посла!
А непријатељи тог истог народа, како вањски тако и унутрашњи, користе то ванредно стање да територијално смање простор на којем тај народ живи, последњим политичким обрачуном у Републици Српској, који је само још један у низу и ништа ново под сунцем. Као да до сада ништа нису научили, као да никада до сада с тим народом нису имали посла, па не знају да ће се овај процес, који је започет у Србији, само успорити, док се са спољним и унутрашњим непријатељем не ријеши тренутни проблем. И да је дух започетог процеса незаустављив. А онда… нека им је Бог у помоћи.
Обзиром да у овој колумни говорим о Православној Цркви, дубоко сам убијеђен да ће овај талас запљуснути и Цркву. Један је то народ који је устао, народ који је и политички и духовно исти ентитет, са истим осјећајем истиснутости из реалног живота од стране структура које су запосјеле институције за које је тај народ крварио вијековима, од којих неће одустати и којима жели да вјерује.
Међутим, да би се било каква промјена догодила, питање је: Ко ће да покрене то велико спремање у Цркви (и Држави)?
Ако је било ко то очекивао од оних истих који су Цркву (и Државу) довели до овог стања у каквом је, онда је јасно да од тога неће бити ништа. С њима можемо само да очекујемо да ће Црква (и Држава) постати нека традиционално декоративна институција, попут стрељачког вода који на сахранама испаљује празне метке у ваздух. Или још неко вријеме наставити да тавори као клуб љубитеља домаће ракије и специјалитета са ражња, са фолклором, као живахнијом врстом јоге. Јер давно је речено: „Ново вино се не сипа у старе мијехове“.
Ако се икада и деси да се у Цркви покрене неко прочишћење, тај посао ће предводити они који ће се угледати на Христа, слиједити Христа и дубоко вјеровати Христу. Јер само Христос је без страха стао пред фарисеје и сасуо им истину у лице, Христос је својим примјером показао како треба и шта треба чинити за спасење, Христос је узеро бич у руке и истјерао трговце из свог храма, Христос је спреман да прође Голготу и живот положи за своју Цркву, али и да васкрсне и све учини новим.
Те искрене сљедбенике Христа неће плашити број оних који устају против њих, а најамање ће устукнути пред демагогијом такозваних Теолога и црквених правника. Њима је јасно да чишћење Цркве од таквих јесте једини начин да Црква опстане и живи у будућности и да је Оснивач Цркве уз њих. И да им је давно рекао: „Не бој се мало стадо, ја сам са вама до свршетка свијета!“
март 2025.
Приликом коришћења цијелог или дијела текста, потребно је навести име аутора и извор са којег сте текст преузели (www.lobiranje.eu)
ЛИНК ЗА ПОДКАСТ: