Пети дио: Да ли је дошло вријеме да се појави ново хришћанство!?
Мр Владислав Радујковић
Протојереј, свештеник СПЦ у САД
Пети дио:
Да ли је дошло вријеме да се појави ново хришћанство!?
Свијет у којем живимо порушио је све маске и све идеологије. Последњих деценија је чак и свака слобода испробана. Све је на овом свијету већ окушано и показало се да човјека ништа трајно не задовољава. Човјек овог времена је већ све изврнуо и свему је наново поставио питање сврхе постојања, а онда и одбацио све у чему није нашао смислен циљ. А нарочито осјећај припадности нечему за што су га приморавали обичаји или туђи обзири.
Истовремено, захваљујући технологији коју данас имамао, а поготово оној која се управо развија и обећава неслућену брзину и могућности, ова генерација човјечанства има много већи, бржи и шири увид у све што се дешава у свијету, како добро, тако и зло још више. Информације о глупости и злу појединих представника државе, Цркве или било којег угледног положаја ухваћених у лажи, јереси и недоличном понашању, за неколико секунди или највише неколико минута обиђу сву планету. На длану било којег човјека данас саме искачу гомиле доказа и разлога зашто од таквих треба бјежати што даље.
Не желим да кажем да је човјечанство данас мудрије или по било којој особини изнад човјека било које претходне генерације – без обзира на савремену технологију и њене моћи. Вјероватно је и супротно! Уосталом, и сам сам написао неколико књига баш на ту тему и кроз сваку од њих провлачим тезу да је човјек увијек исти, са истим проблемима и потребама, без обзира у којем времену живио и каквом се технологијом служио.
Али управо из тог разлога, дубоко сам увјерен да човјечанство ове генерације вапије за оним истим одговорима које је хришћанство већ дало у првом вијеку свог постојања. Међутим, човјек смартфона, интернета и социјалних мрежа еволуирао је у биће редефинисаних вриједности, биће које не признаје наметнуте ауторитете и смије се у лице сваком формализму и флоскули. Он просто вапије за истим оним порукама спасења које је донио Бог када је постао човјек, али да их чује на језику којег он разумије, који је њему близак, а не језиком неког давно прошлог времена. Или из уста каквог манипулатора…
А Православна Црква и даље нијемо гледа човјека друге и треће декаде 21. вијека, немоћна да ванвременске хришћанске одговоре саопшти језиком савременог човјека и докаже му истинитост хришћанских вриједности својим примјером. Најчешће се чак ни не труди, ни не покушава, јер Црква се данас све чешће поистовјећује са којекаквим ликовима који уживају у свом нераду и отетим привилегијама које им ни по Божијим, ни по људским законима не припадају.
Зато је више него насушно изнова претрести све хришћанске вриједности и прочистити Православну Цркву од свега што кочи њен напредак, како би и данашњој генерацији човјечанства обезбиједила приступ Богу и хришћанским принципима. За онога који својом бахатошћу и немјешањем у свој посао кочи и не дозвољава тај процес, Христос каже: „…боље би му било да се објеси камен воденични о врату његовом, и да потоне у дубину морску!“ (Мт. 18,6)
А данас у Цркви влада епидемија оних који себе поистовјећују с Црквом и цијелим својим бићем представљају сушту супротност појму напретка. Њихов изглед, понашање и свака ријеч која излази из уста њихових слика су несклада са функцијом коју би требало да врше и којој ничим нису дорасли.
Многи представници Православне Цркве још јуче су отргнути од мотике и муже коза, прошли некакав убрзани курс савремених теолошких фраза и флоскула и постављени да попуне број, а данас се понашају као да је тај трон припремљен од постанка свијета само за њих. И чим се дочепају положаја, којем по свим Божијим и људским критеријумима не припадају, почињу све око себе да убјеђују да су некакве духовне величине, свезнајући еони, господског рода и поријекла са уштирканим рукавима и златним манжетнама… А из ушију им још увијек вири сиротиња и чамотиња од које су побјегли.
Зашто се само код нас Срба не отварају државне архиве и тајна документација из времена комунизма!? Па, управо зато јер тако многима одговара.
Како онда помирити духовну глад и потребу данашњег свијета, нарочито данашње омладине која хоће, која јавно на улицама призива Бога, која је гладна и жедна хришћанске љубави и наде, стада које вапије за пастирима – с једне стране и с друге: немуштост беспослених бискупа и њима оданих попова да ту потребу задовољи?
Што је људима немогуће, Богу је могуће! – каже стара хришћанска изрека. Да, Богу је заиста све могуће, Бог може и од камења себи дјецу начинити. Бог ових дана проговара кроз уста дјеце и омладине у Србији, окупља као квочка своје пилиће које му трче под крила и траже заклон и заштиту од зла, агресивне неправде, корупције, лажи и медиокритета који им преко медија говоре да треба да заћуте, да им отргну глас из уста, онај глас и вапај који је Бог ставио у уста њихова.
А они који су на врху ланца одлучивања у Православној Цркви ничим не показују жељу да у овом и оваквом свијету остваре своју сврху и циљ постојања. Још мање да чују и препознају глас Божији који их је окружио са свих страна и дозива их. Неке младе овчице саме утрчавају у њихов тор, разваљују врата и прескачу преко тараба у њихову авлију, а они то не желе да виде, окрећу главу од њих и најсрећнији би били да ови нестану и врате се одакле су дошли. И да их тамо закључају да никада више не изађу и проговоре Божијим гласом, гласом који вапије за хришћанским вриједностима!
Дубоко вјерујем да је ово вријеме у којем народ у Цркви поново треба да преузме оно мјесто које му по Божијем праву припада. И да, наоружан Божијим благословом и дубоком жељом да се ствари поставе на своје мјесто, одбаци све оне које данашњу Цркву везују за све друго, осим за Бога. Да Цркву врате на пут Божији! Јер нико нормалан не може да повјерује да је Бог постао човјек, да је страдао, васкрсао и основао своју Цркву – само зато да би неки бахати најамник уживао у својим повластицама! Или на мјесту духовног пастира Цркве служио издајницима Бога и народа, који га уцјенама држе у свом џепу…
Данашњем свијету потребна је нова, чистија слика хришћанства од оне коју је о њему створио у својој глави, посматрајући помахнитале бискупе који за себе тврде да су Црква. То „ново и другачије хришћанство“ није ништа друго до оно изворно хришћанство, очишћено од свих узурпатора Цркве, којима вјера у Бога није искра која покреће њихов живот и довољан разлог да се не плаше било какве промјене у животу, док год их Бог којем вјерују чека на крају пута.
То „ново и другачије хришћанство“ треба да је очишћено од свих тзв. „номиналних хришћана“, који са Црквом Христовом имају контакт само када им нешто затреба и сви надриљекари закажу. Или када обичај и традиција налажу да се ваља имати посла с Богом. Или су чак у Цркви из какве материјалне користи. Јер док год хришћанску заједницу не буду поново чинили искључиво они који живе дубоком вјером, који у себи и собом храбро носе одговоре на свако питање у вези свог спасења, никад се тој заједници неће вратити било ко од оних који су је напустили. А напустили су је, јер у њој нису видјели искреност, самим тим ни смисао. Још мање ће тој заједници да приступи неко нови!
Треба и да је, нарочито, очишћено од свештенства (од најнижег до највишег) зараженог којекаквим вирусима имуним на лијек Јеванђеља, који немају вјере у Бога и којима је то посао од којег имају добру зараду и још боље бенефиције. Такви су највећи и највидљивији разлог опадања и декаденције данашње Цркве. Њихова имена су на уснама сваког ко је престао да буде редован члан хришћанске заједнице, ко се повукао и држи подаље од заједнице која такве и даље глорификује. Списак таквих, којима је било боље да су везали воденички камен око врата, него што су икада добили прилику да огаде Цркву и ријеч Христову било коме на овом свијету, сваким је даном све дужи и дужи. Пакао се и даље хвали да има више свештеника него Црква Христова…
Многи епископи (наравно: не сви!) Православне Цркве за себе су отели право улоге деспота и кадије, а око себе свјесно окупили оно најгоре међу свештеницима, што на жалост постоји у Цркви. Они одлично знају њихова непочинства, знају чак и више од оних згрожених вијерника, који су због таквих напустили Цркву. Али их и даље пуштају да изнова загађују Цркву својим недјелима, јер их тако држе уцјењенима да буду њихови ловачки пси. Тај тренд који одавно влада у политичком миљеу балканских простора није се разбио о врата Цркве; напротив, многи су их широм отворили за такву работу.
Зато дубоко вјерујем да Цркву треба очистити од било каквих римских и ромејских, византијских, феудалних, средњовијековних, отоманских, револуционарних, фашистичких, комунистичких, и било чијих утицаја – уколико својим мртвилом и бесмислом заустављају напредак Цркве и њену обнову у духу Јеванђеља. Ако било шта у Цркви, преписано из неког времена које смо давно оставили иза себе и као људски род једва дочекали да од њега побјегнемо у „свијетлу“ будућност, спречава било кога да се радује сусрету са својим Спаситељем и својом браћом и сестрама у Христу – онда нема темељ у вјери, љубави и ријечи Божијој.
А показало се да савремено друштво препознаје Цркву као „заосталу“ или „окошталу“ управо због грчевитог држања за којекакве средњовијековне идеје, чак супротне извору из којег Црква треба да црпи своју егзистенцију. Узмимо само црквену администрацију, као један од примјера.
Ако било ко из монаштва својим приватним погледом на свијет и живот (нарочито у последње вријеме на друштвеним мрежама) намеће своје виђење живота онима који живе далеко од његове пустиње и клијети, о чијим свакодневним искушењима нема ни најмањег појма, а још мање воље и жеље да их схвати – треба му се захвалити на дружењу и забранити му да додатно отежава пут оних који се с муком спасавају у свијету из којег је дотични побјегао. Као свештеник и члан Цркве ужасавам се свакодневно од разних видео урадака којекаквих калуђера који намећу једва крштеном и слуђеном народу неке манастирске типике, некаква своја правила секса у браку или васпитања дјеце, а могу само да замислим како то тек изгледа неком савременом Европљаљнину или Американцу!
А поврх свега, свакодневно смо изложени „монасима“ који су јавно погазили своје завјете Богу и живе у раскошним и позлаћеним палатама, возе се у најскупљим аутомобилима и лете бизнис класом, којима финансијски секретари, кувари и друга послуга размишљају о њиховим свакодневним потребама, који уживају бенефите које само шефови мафије и политички олигарси могу себи да приуште! Уколико такво „монаштво“ треба данашњем свијету да свједочи истину хришћанства, па и даље да претендује да у Цркви „води главну ријеч“ и одлучује у име милиона напаћених и згрожених душа, онда таква Црква најотвореније шаље поруку овом свијету: Идите бестрага; не сметајте!
Уколико данашња Православна Црква заиста жели да оствари своју Богом задану мисију, она мора да буде очишћена од болесног и нехришћанског утицаја било каквог владара, политичког моћника или богаташа који својим даровима или привилегијама убризгава вирус феудализма у тијело Цркве, уздиже једног над другим и даје им у руке средства којима врше убиство и самоубиство истовремено. Треба ли још некоме данас говорити да има много епископа који пузе као бескичмечаци пред сваким криминалцем који им обезбијеђује њихово неометано бахаћење? С тим у вези, Цркви се мора одузети свако ордење и плакете којима дају уздарја лоповима, политичким моћницима или богаташима – као нешто што није прописано Јеванђељима и ријечју Божијом, већ обичајима неког давно превазиђеног времена.
Уосталом, уколико Црква заиста жели да буде очишћена на спасење својих чланова (а највише будућих!), требало би да преиспита сваки педаљ свог тијела. Тако, Православна Црква не би смјела више ни да помисли да настави с праксом да за учитеље вјере поставља оне који, умјесто да уче хришћанској вјери и показују примјер вјере, убијају душе младих, духовно недораслих младица. Од вјероучитеља, преко наставничког кадра у Богословијама и Теолошким училиштима, створен је темељни проблем савремене Цркве, јер погрешни људи на погрешним мјестима погрешно уче и том својим бесмисленом науком су и створили ово што се данас зове Црквом, а Црква Христова није.
Само, као примјер, могу да наведем једног епископа и професора темељних предмета на Теолошком факултету СПЦ, који учи будуће свештенике, вјероучитеље и повјерену му епархију да душа не постоји!? Да је људска душа некаква пјесничка фигура или само символ нечега, било чега!? А такав је још и члан СИНОД-а СПЦ, дакле: на позицији да доноси кључне одлуке о животу и раду СПЦ.
Све проблеме које сам до сада навео, а које коче напредак Православне Цркве и измјештају је са њеног мјеста у данашњем друштву и јесу плод тзв. нових учитеља и наставника Цркве, над чијим се дјелом згражава свијет са којим Црква сапостоји! А Оци Цркве на то одговарају све новим и већим титулама и отуђивањем вијековних српских светиња, шаљући свијету око себе поруку: Ко вас шиша, не може нам ништа!
Само искреном жељом да се очисти, прочисти и врати свом темељу и коријену, Црква може да се нада да ће задобити повјерење свијета у којем тренутно живи. И да ће повратити повјерење свих оних који су је напустили, који су својим очима гледали и ушима слушали бахаћење црквених феудалаца и празне ријечи иза којих стоје супротна дјела. Тек тада се Црква може надати да ће њени храмови поново бити пуни душа оних који у радости долазе да се сусретну са својим Спаситељем и својом браћом и сестрама у Христу, а не да буду празни, нарочито у Дијаспори, далеко од Матице (гдје сам очевидац потпуно празних храмова недељом и празницима).
И није само број људи у питању, иако је то онај видљиви дио трагедије; још тужније је што у храмовима недостаје љубави, бриге, радости, емпатије и свега због чега су некада и грађени. Захваљујући комплексашима и неспособњаковићима ухваћеним у коло са политичарима и криминалцима, православни храмови су претворени у хладне и празне љуштуре које грије једино врућа ракија и турбо-фолк о већим празницима.
март 2025.
Приликом коришћења цијелог или дијела текста, потребно је навести име аутора и извор са којег сте текст преузели (www.lobiranje.eu)
ЛИНК ЗА ПОДКАСТ: