Други дио: Да ли је дошло вријеме да се појави ново хришћанство!?
Мр Владислав Радујковић
Протојереј, свештеник СПЦ у САД
Други дио:
Да ли је дошло вријеме да се појави ново хришћанство!?
У претходном тексту ове колумне говорио сам уопштено о хришћанству, осврћући се на „духовно блато“, односно озбиљну декаденцију хришћанског морала, као заједнички именитељ свих хришћанских фракција. То „блато“ је, на жалост, једино у чему су хришћани свих деноминација уједињени и нема никакве разлике између оних који се у истом блату ваљају. На оним чистима се разлике још увијек виде.
Надаље ће бити говора о Православној Цркви, чији сам члан и чији сам свештеник. А као такав, осјећам се позваним да изразим своју забринутост за стање у којем се налази моја Црква и проблеме због којих вјерујем да она стагнира и осипа се.
Наравно, немогуће је рећи да је цијела Црква поклекла у неморал, да је све пропало! Боже сачувај! Има ту још увијек свештеника свих чинова и јерархијских степена које чврсто држе своју непоколебљиву вјеру. Лично познајем многе од њих. Они својим животом и радом представљају прави примјер духовног пастира, за којим духовна паства иде ка Царству Небесноме и озбиљно стреми ка своме спасењу.
Али, нико нема права да затвара очи и окреће главу од сурове чињенице да има и оних који на очигледан начин представљају примјер како не треба да изгледа хришћанин, како не смије да се ради у Цркви Христовој. Као што су и Свети Оци у историји Цркве наглашавали: Дужност сваког хришћанина је да Цркву Христову заштити од оних који је прљају и да је држимо чистом! А то што ће се „блатњави“ супротставити истини на сваки могући начин, па чак и црквеним судом покушати да спријече свакога ко на њихову прљавштину и духовни смрад укажу, могу само да их подсјетим да баш због њих Христос упозорава: Ја сам Пут, Истина и Живот!
Да бисмо схватили гдје се данас позиционира Српска Православна Црква у свијету и уочили проблеме за које вјерујем да представљају препреку њеном напредовању и даљем развоју, мораћемо да се вратимо у прошлост Источне Православне Цркве. Дубоко вјерујем да много данашњих проблема и препрека лежи у грчевитом држању за неке ствари из прошлости које немају никакве везе са Христом и хришћанством, него искључиво са духом неког давно прошлог и превазиђеног времена.
Док сам био ученик средње Богословске школе и Теолошког факултета, много пута сам чуо од својих професора да је „Византијска Ера“ била „Златно Доба“ наше Цркве. У вријеме Источног Римског или Ромејског царства, којег многи називају и Византијским, настало је и формулисано све оно што чини форму данашње Православне Цркве.
Искрено – не само форму. Захваљујући заштити тог царства, Црква је спровела процес формулисања хришћанског учења, као дефинисања званичног става Цркве у односу на јереси. Под изразом јерес подразумијевамо погрешна учења о основама хришћанске вјере. Те формулације вјере, донесене на 7 Васељенских Сабора од 4. до 8. вијека, називамо догматима. А догмати су доктрине хришћанства и нешто што не може и не смије да се мијења, што је константа и што је основа православне вјере.
Међутим, нису само догмати продукт тзв. „Златног Доба Цркве“. Још и више се то „златно доба“ односи на формулацију богослужења, начина живота свештенства и вијерника, моралног кодекса и правних питања, које збирно називамо канони. Њихова форма и облик проистекли су из византијског државног уређења, као правног поретка и културног миљеа. Канони нису догмати и они могу бити подложни промјенама, уколико те промјене Црква усвоји као нове каноне. Одличан примјер је покушај Сабора представника свих православних Цркава одржан на Криту 2016. г.
Када је Западно Римско царство пало у 4. вијеку и њега заузели неки други („варварски“) народи, са другачијим погледима на свијет, они су хришћанску Цркву уподобили свом уређењу, својим погледима на свијет и својим традицијама. И, наравно, дошло је до судара двије цивилизације, два различита погледа на свијет, а самим тим и до разилажења у црквеним питањима. Кулминација тог судара цивилизација десила се 1054. г. – када је хришћанство подијељено на двије различите цркве: Западну или Римокатоличку и Источну или Православну.
Затим су неки други народи, као нпр. Срби, Руси, Бугари… окружили Византију и стварали своје аутономне Цркве. У њих су укључивали своје уређење, законодавство, језик и обичаје и све друго што их чини другачијим од Византинаца, тј. Грка. Али, у исто вријеме, њихово државно уређење, законодавство, обичаји, погледи на свијет и све друго што их чини другачијим, осим језика, и није било много другачије. Све те аутономне Православне Цркве биле су, више-мање, исте по свему и копије византијског хришћанства. Највише по свом оквиру постојања, тј. државном уређењу: Феудализам.
Феудализам је извршио огроман утицај на хришћанство, подједнако на Источну и на Западну Цркву. Тако су међуљудски односи, кодекс понашања и систем вриједности, засновани на законима феудализма, утицали на формулисање и црквених закона и обичаја, који важе и до данас.
Ако је вјеровати Google-у, дефиниција феудализма гласи: цар/краљ је власник све земље у царству/краљевству, а дијелове те земље дарује властели, која се заузврат обавезује на војну службу цару или краљу. Властела ту земљу даје кметима (себрима), сељацима који је обрађују, а заузврат од њих примају дио производа са те земље. Властела се обавезује да ће своје кметове бранити и чувати, а кмети им заузврат дају своје беспоговорно послушање и поштовање.
Ах, каква дивна слика… Нарочито идеализована у народним епским пјесмама тог времена у којима је властела осликана као све сами светитељи, а кметови од њих добијају небеску заштиту! Али, најчешће, у пракси, није било баш тако идеално… Његош је сликовито описао дух тог времена кад каже у Горском Вијенцу: Великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство... Великаши, траг им се утро, распре сјеме посијаше грко, те с њим племе српско отроваше. Великаши, грдне кукавице, постадоше рода издајице!
У феудализму, кмети нису исто што и робови, као у Римском царству, али, у пракси то баш и није чинило велику разлику. Кмет није имао слободу да не послуша или не покаже беспоговорно и апсолутно послушање и поштовање, а још мање да се одсели и нађе себи неко друго мјесто за живот. Та се могућност појавила тек много, много касније у времену које историја назива Ново Доба или Нови Вијек.
Мања модификација феудалног система стигла је са Османлијама на територију многих традиционално православних народа: Грка, Срба, Бугара, Румуна. Та „мања модификација“ османлијског феудализма огледала се у бруталности оног дијела који се тиче кметова (раје) и њиховог беспоговорног послушања и поштовања. Посљедице тог односа властела-кмет и данас се изучавају у школама широм свијета, као примјер бруталности и крвавог затирања оних који би и на трен заборавили на беспоговорно послушање и поштовање. Ћелекула и данас стоји као примјер тог односа.
Из тог времена имамо примјер да је на угашеним темељима српске Цркве дјеловала једна група грчких епископа, званих Фанариоти. Они су за новац куповали приватно право од Турака да организују вјерски живот на терену цијелог Балкана. Међутим, методе ових „приватних власника Цркве“ биле су бруталне колико и османлијске и успјели су да код великог броја потлачених православних хришћана створе гађење према високом свештенству. Поробљена и понижена раја сада је плаћала двоструки порез, како Османлијама, тако и овим „приватницима“. А сваки хришћанин који се дрзнуо да новом феудалном владару не покаже беспоговорно послушање и поштовање завршавао је, најчешће, као новопечени муслиман. Или на тешкој робији, од које изгубе и разум, као нпр. Васа Пелагић – који је покушавао да се избори да српски народ има српског епископа, поред „браће Грка“…
Историја православне Цркве, такође, каже и да је на њено функционисање, формулисање односа и начина живота њених чланова, велики утицај извршило монаштво. Монашки покрет толико се саживио са Источном Црквом, да је она веома рано усвојила правило да њено високо свештенство (епископи) може бити само из оквира монаштва, док тзв. „мирско“ свештенство (свештеници који имају породицу) могу обављати само ниже парохијске послове.
Није на одмет поменути и чињеницу да су манастири (а самим тим и њихово монаштво) у феудализму имали статус властеле, повлашћеног посједа, царску/краљевску заштиту. Манастири су имали манастирске кметове и тај однос није био ништа другачији од односа влатела – кмет.
А ако узмемо у обзир да је једна од највећих одлика монаштва поштовање три завјета: 1) безбрачности, 2) сиромаштва и 3) апсолутног послушања, онда се не треба чудити зашто је феудални однос беспоговорног послушања и поштовања зацементиран у Цркви Истока – под утицајем монаштва – као више црквене јерархије и феудализма – као система у којем су настали канони.
Из свега до сада реченог, ни мало не чуди што данашња српска Теологија, захваљујући контраверзним професорима Богословског факултета (који су уједно и епископи!) код Грка и Срба од 90тих година прошлог вијека па на овамо, углавном инсистира на двије чињенице које студенти папагајски морају да понављају, да би добили прелазну оцјену из неколико научних дисциплина:
1. Епископ је Црква, односно: Црква је Епископ и
2. Од свих чланова Цркве очекује се апсолутно послушање епископу.
А и Устав СПЦ каже да ће сваки члан Цркве или ниже свештенство бити најстрожије санкционисано на први знак сумње да се ради о повреди феудалног односа према вишем свештенству. Најбољи примјер је Чл. 17 Правила и поступка за црквене судове СПЦ…
Треба ли још увијек, у другом кварталу 21. вијека, објашњавати да су идеје, које је Црква преузела из феудализма, искључиво остатак једног времена које је давно превазиђено и да о томе нема ни говора у првим вијековима хришћанства, још мање у Светом Писму? Свако ко је икада прочитао Свето Писмо Новог Завјета, а да не кажем да се и научно удубио у историју Цркве и њених канона, видјеће огромну разлику између организације Цркве до појаве феудализма и у вријеме феудализма. А од времена феудализма до данас, та правила и односи зацементирани су као традиција, као нешто „прастаро“, ортодоксно, непромијењиво.
Колико пута сте чули да Православна Црква инсистира на „очувању традиције“, на „незамућеном извору“, на ортодоксији (тј. непромјењивости) итд, итд!? Ово је једна од начешћих лекција коју свако прво научи у Цркви. Али, при томе се искључиво мисли на историјски период који је далеко од „извора“ и „коријена“, још мање од везе са временом Исуса Христа и Апостола. За „традицију“ је проглашено нешто што је вијековима млађе од „извора“, а најчешће и суштински другачије.
„Суштински другачије“!?
Дозволите да објасним.
Довољно је у Светом Писму Новог Завјета прочитати посланице Апостола Павла, а нарочито оне Титу, Тимотеју и Филимону, па схватити какав однос је замишљен да влада у Цркви Христовој. У тим посланицама нема ни помена о духу феудализма, духу осионом, наређивачком, пријетећем казнама, параграфима и законима, захтијевања апсолутне послушности и демонстрације силе онога који представља власт у Цркви!
Напротив! Нови Завјет обилује примјерима међусобних односа у љубави, односа браће и сестара у Христу, односа који привлачи и подиже. Оног односа љубави који је хиљаде и хиљаде њих широм Римског Царства, у прва три вијека, привукао да постану хришћани и, ако треба, дају свој живот за ту вјеру.
Како, онда – уз приличан број данашњих епископа Православне Цркве који се искључиво понашају као феудална властела – привући било кога новог у Цркву? Ако се Црква и даље служи некаквим заосталим феудалистичким односима према људским бићима рођеним, одраслим и васпитаним у демократији 21-ог вијека? Да ли је уопште могуће говорити о мисији Цркве, као њеном императиву постављеном од Самог Исуса Христа и Оснивача Цркве, међу људима данашњег времена, а нарочито онима који нису традиционално православни (Европљани, Американци, Азијати…)? А од новопридошлог се очекује да прихвати савремене теолошке манипулације и повјерује да је епископ Црква и да се обавеже да ће њему бити апсолутно послушан, ма шта да овај каже и уради!
Данашња организација и администрација Православне Цркве и њени односи између „сталежа“ у Цркви искључив је продукт феудалног уређења. А ако је то настало у ери феудализма и није га било у прва 3-4 вијека постојања хришћанства, онда је то био заједнички договор Цркве у одређеном историјском моменту. То није суштинско учење Цркве, тј. није догмат! Као такво, као ствар договора, значи да може и да се промјени данас, када то више не прати вријеме у којем живимо.
Савремена теолошка стремљења, на жалост, не прате дух времена у којем живимо, а некада су итекако пратила и била у складу с неким тамо временима. Шта нас онда спречава да и сада будемо у складу са својим временом и уклонимо баријере које спречавају стотине хиљада или милионе потенцијалних хришћана да се укључе у живот Цркве?
Другим ријечима, Црква је некада расла, развијала се и прилагођавала духу времена, укључивала у своје уређење неке нове идеје које су се показале као добре. Истовремено љубоморно чувајући своје вјеровање, своје учење (тј. догмате), развијала је и прилагођавала своју спољашњост, своју форму, свој језик и начин обраћања свијету у којем живи. То ју је некада чинило живом и модерном. А онда је нагло стала и сву ту дотадашњу форму прогласила „традицијом“ на коју је већ вијековима нападала „света прашина“, не дозвољавајући да се било шта од њене форме дотакне, а камо ли промијени. Зашто!?
Узмимо као примјер бпогослужења Православне Цркве. У првих 4, 5 или 6 вијекова, па чак и до 9. вијека, нисмо имали богослужења која имамо данас. Она су настајала под утицајем Византијске Ере, неког временског периода које је изњедрило нешто ново у односу на почетак хришћанства. А колико данас Црква има чланова, православних хришћана, који знају како да активно учествују у богослужењима своје Цркве? 0,1% или 0,001%? Па чак и свештеницима, као професионалним извођачима хришћанских богослужења она изгледају као лоше представе које не требају ни Богу, ни публици која се разбјежала. Нарочито од неразумљивог (сада већ страног!) језика – хвалећи, истовремено, рад Ћирила и Методија на превођењу све хришћанске литературе на говорни, разумљив језик тадашњих Словена!
Византијска умјетност прихваћена је и постала умјетност Цркве, а византијска етикеција и мода изњедрили су одежде и инсигније свештенства Цркве. И то је, тада, било сасвим разумљиво, јер је Црква добила слободу и заштиту византијског царства и поистовијетила се с тим царством.
Црква је тада почела да гради храмове, да се прилагођава архитектури византијске ере. А Литургије првих вијекова служене су у пећинама, приватним домовима, катакомбама, подрумима и таванима, на отвореном. Одежде које користи православно свештенство искључиво су слика времена византијског феудализма и моде тадашњих великаша. А из првих вијекова хришћанства имамо сачуване фреске апостола и епископа који око врата носе вунене шалове, јер је тај шал символ изгубљене овце коју спасава Добри Пастир. На глави немају ништа или имају неке капице које су биле ствар моде и обичаја времена Римског царства. А онда царска власт времена феудализма одређује изглед одежди епископа, појављују се круне, царска обиљежја, дијаманти, злато и драго камење, инсигније које осликавају моћ и положај властеле.
И то је тада било модерно, јер је било такво вријеме. То се тада звало раст, развој, савремено. Али данас није такво вријеме! Данас је сасвим другачије вријеме и богослужења, одежде свештеника, нарочито епископа, не личе ни на шта слично времену у којем ми данас живимо. Одежде епископа данас дјелују смијешно или чак одбојно, јер представљају слику управо онога против чега се демократско друштво давно изборило и човјечанству донијело слободу од тиранина, великаша, феудалних деспота. И то је оно што сваки човјек данас учи у основној школи – да је савремено доба побједа слободе над тиранијом из прошлости!
Наравно, ако богослужења и те одежде посматрате из угла онога ко редовно долази на сваку свету Литургију и навикао је да то гледа на свакој Литургији, онда се о овоме не размишља на тај начин. Али ако покушамо да уђемо у ципеле онога ко није хришћанин, да погледамо ствари из угла становника Европе, Америке, Азије, којима би требало да се та Црква обрати као објекту своје Богом заповијеђене мисије и главног задатка, онда је то један од озбиљних разлога зашто данашња Црква губи своје чланове и осипа се.
А ја живим на Америчком континету, у људском мравињаку који се зове Њујорк и свједочим о фаталном промашају основног задатка постојања Православне Цркве. Православна Црква на овом континенту претворена је у све друго, осим у оно што је њен примарни задатак и смисао постојања. Српска Православна Црква поготово…
Разумљиво је да се Црква није могла поистовијетити с временом отоманског царства, као непријатељског и репресивног. Али је и Римско царство било непријатељско, много више него отоманско – прогон Цркве од стране Рима био је најбруталнији могући облик затирања хришћанства. Па ипак је од римске културе и обичаја много тога узето као оквир у којем је дјеловала предфеудална Црква. Ипак, данашњи Оци православне Цркве одлучили су да заледе Цркву у времену феудализма и да од тада до данас инсистирају да се ништа не смије мијењати, да треба чувати тај облик организовања као једину традицију. Из ког разлога баш то вријеме, а не неко старије или новије?
Ја немам конкретан одговор на то питање, осим што могу да претпоставим да тако одговара онима који су на врху јерархијске љествице, који Цркву поистовјећују собом, а њима то савршено одговара. Како онда очекивати од њих да начине било какву промјену, да се прилагоде времену у којем ми данас живимо и пристану да чују и другачије мишљење, а не само да очекују безусловну послушност и климање главом?
Православна Црква итекако је присутна на Европском континенту од саме појаве хришћанства: грчка, руска, српска, бугарска, румунска итд., као и њихова Дијаспора широм Европе, Америке, Аустралије. Али број хришћана, тј. чланова те Цркве осипа се или бар стагнира, у бољем случају. Националне Цркве претвориле су се у клубове за чување националне традиције, музике, ића и пића, а сваки понецијални нови члан мора да се прикључи језику, култури и обичајима те Цркве. Гдје нестаде онај дух хришћанства „гдје нема ни Грка, ни Јеврејина…“ из ријечи Апостола Павла? О српским парохијама ван Матице и да не говорим, јер су се најчешће свеле на клубове турбо-фолка и радионице фолклора, као нешто живахније врсте јоге.
Тек понеки „странац“ се ту и тамо прикључи Православној Цркви, али више као изузетак који потврђује правило.
март 2025.
Приликом коришћења цијелог или дијела текста, потребно је навести име аутора и извор са којег сте текст преузели (www.lobiranje.eu)
ЛИНК ЗА ПОДКАСТ: