Четврти дио: Да ли је дошло вријеме да се појави ново хришћанство!?
Мр Владислав Радујковић
Протојереј, свештеник СПЦ у САД
Четврти дио:
Да ли је дошло вријеме да се појави ново хришћанство!?
Од времена феудализма до данас, човјечанство је прошло кроз многе фазе и покушаје, као што су револуције, побуне и ратови за ослобођење од тираније деспотâ. Такође, окусили смо горке плодове и многих идеологија које су покушале да на овај или онај начин замијене феудализам – фашизам и комунизам су најпознатије од њих. Данас уживамо плодове демократије, као неког модерног државног уређења Новог Вијека, који се у САД показао као начин да се дâ слобода потлаченима. А aко под изразом „Глобализам“ подразумијевамо ширење утицаја САД на велики број држава свијета, онда је ширење демокартских принципа њен највидљивији задатак.
Морам да нагласим да нисам велики љубитељ савремене демократије, још мање капитализма. Понајмање либералног капитализма, због којег многи демократију називају демоНкратијом и у њој виде нешто зло и покварено. Међутим, то је ипак систем за који се залаже данашњи свијет, који макар и номинално даје слободу свим потлаченима и не дозвољава било којем људском бићу да спутава друго људско биће у његовој слободи и људским правима. Макар и декларативно, демократска друштва одбацују било какав вид деспотизма и неслободе, а многе генерације савременог човјечанства одрасле су, васпитане и научене на слободи мишљења, изражавања и вјеровања. Њима је данас назамисливо постојање феудалних односа између сталежа и систем беспоговорне послушности наметнутим ауторитетима.
Таквом се свијету Православна Црква данас обраћа или би макар њен примарни задатак био да и ову генерацију људи приведе Богу. Зато сам дубоко убијеђен да је насушни задатак Цркве да макар покуша да схвати како данашњи свијет функционише и размишља, да разумије језик којим се тај свијет служи и да своје учење, своје највеће благо, приближи том свијету тако да га тај свијет разумије и прихвати.
Међутим, чини ми се да је дух феудализма довољно вјешт да преживи сваку револуцију или идеологију, па и ово данашње капиталистичко-демократско уређење. Готово да не постоји дио кугле земаљске у којем се и најидеалнији односи нису временом заразили феудалним вирусом. А симптоми тог вируса су: бахатост, разметање датим овашћењима/положајем и прекорачења истих, прекомјерна употреба силе и уништавање свакога ко се дрзне да дирне у „беспоговорно послушање и поштовање“ ономе ко је на било каквој власти/положају.
Тај вирус феудализма, како нас учи хришћанска историја, готово да је сапостојећи са историјским путем хришћанства. Иако је сама појава хришћанства, њено учење и сва литература која се поштује као мјерило ствари у Цркви – ништа друго него лијек против тог истог вируса, чини ми се да је тај вирус довољно имун и да је готово немогуће избацити га из тијела Цркве.
Од времена царева и краљева који себе проглашавају за заштитнике Цркве, а често се понашају као власници, па чак и оснивачи Цркве, до вишег и нижег свештенства које се размећу својим привилегијама, чиновима, правима и олашћењима, користе законодавство Цркве као параван за своје неморалне ријечи и дјела, па до обичних малих људи који (нарочито у САД) ту болест шире по црквеним одборима – вирус феудализма неспутано живи и шири се тијелом Цркве. А нарочито откако Архијерејски Сабор, као највише тијело СПЦ, окреће главу од проблема, не жели да види и препозна болест, па чак ни у њеној последњој фази, гдје је већ наступило распадање црквеног организма…
Много бисмо могли да говоримо о примјерима заражености вирусом феудализма, па чак и именима болесних, али то ми није намјера. Бар не сада и бар не овдје. Моје је да говорим о оздрављењу Православне Цркве, о противлијеку за вирус феудализма који разара моју Цркву кроз те који се буду препознали.
Зато, много важније питање од личних имена заражених и њихових конкретних титула којима се, од последњег Сабора, силно размећу јесте: како излијечити Цркву од вируса феудализма, како са њеног образа скинути духовно блато и очистити је?
На ово питање постоји једноставан одговор који гласи: вратити се извору, вратити се правој хришћанској традицији и вриједностима, Јеванђељима, Новом Завјету, Светом Писму – ријечи Божијој. Тамо, у Јеванђељима, стоји најздравији лијек за све сличне болести, а нарочито за феудалну болест. Посланице Апостола Павла, које се наслањају на Јеванђеља, говоре о односима у Цркви, о онима који представљају и воде Цркву, о онима који својим образом, својим животом и својом душом одговарају пред Богом и овим свијетом за чистоту Цркве, као и о оном најмањем који Цркву „конзумира“, тј. користи њене услуге, па макар и само онда када сви надриљекари закажу.
Ако Јеванђеља и ријеч Божија нису темељ свега у Цркви, онда је бесмислено и говорити о Цркви. Сви њени закони, правила, статути и службена акта, само су цигле којима се грађевина Цркве назиђује на тај темељ и имају смисла само уколико леже на том темељу. На жалост, вријеме у којем живимо показује нам да има много оних који су на позицији да доносе важне одлуке у Цркви, а којима дух Јеванђеља и Новог Завјета није темељ на који се ослањају у свом животу и раду.
Зато, потребно је потражити нешто још старије од Јеванђеља и ријечи Божије! Да, има у хришћанству нешто старије од тог темеља – ма како та реченица сулудо звучала било којем хришћанину. Има – вјера у Бога!
Чврста, непоколебљива, изграђујућа вјера у Васкрслог Христа, вјера да је Он Бог, да је жив, да је сада и овдје присутан и да пред Њим стојимо сваког тренутка свог живота и у Његовом присуству изговарамо све што изговарамо – јесте она земља у којој лежи темељ хришћанске грађевине. Без те и такве вјере у Бога – Јеванђеља и Свето Писмо немају никакву сврху. А још мање некаква службена акта, устави, правила и закони…
Имамо примјер многих на овом свијету који нису хришћани, који су припадници неке друге религије или се декларишу као атеисти, а читају Свето Писмо, проучавају га као историјско дјело или књижевно благо свјетске баштине. Незамисливо је да један студент књижевности или историје, археологије, упоредне религије и политике није упознат макар са садржајем Светог Писма – без обзира вјерује ли у истинитост тог текста и његово божанско поријекло.
Има и хришћана, образованих Теолога и свештенства свих чинова, који се не одвајају од Светог Писма, који га свакодневно читају, подвлаче реченице, уче на памет читаве дијелове, цитирају их на сваком мјесту – а опет немају вјере.
Има и међу епископима Православне Цркве оних који у својим службеним актима цитирају Јеванђеље, ријеч Божију, а тим истим актом сијеку главе, вријеђају и врше насиље над другима који су испод њих на црквено-правној љествици. Који користе ријеч Светог Писма да докажу колика је њихова моћ да некоме испод себе униште живот, растуре породицу, оставе дјецу без хљеба и избаце на улицу…
Има, дакле, много примјера оних који добро познају ријеч Божију, а не вјерују у њу, у Онога Ко је ту ријеч дао људима и разлоге зашто је дао. Једни је користе као темељ вјере и на спасење, а други на зло, за уништење другога, најчешће онога кога, по службеној дужности, треба да воде ка Богу и одговарају за његову душу.
То безглаво држање за слово на папиру, или националне и политичке концепте и обредне форме неког давно превазиђеног времена, у ствари и није ништа друго до избацивање Бога из Цркве и присвајање Божије Цркве себи – односно претварање Цркве у приватни феуд. Чак имамо и конкретне примјере епископа (у САД) који то чине правним путем, па Цркву региструју у државним регистрима као своју приватну фирму, гдје су они Директори, односно власници фирме под именом Црква Божија.
Из безглавог инсистирања на некаквим историјским правима и обоженим концептима из прошлости, долази тај недостатак имунитета и пријемчивост за вирус феудализма. Њихово биће се ни најмање не опире том вирусу, него га апсорбује до те мјере да вирус преузима комплетну контролу над личности и обезличава их до непрепознатљивости. Као у оном филму „Веном“… А како да се одупру тим слатким плодовима власти и моћи, кад су себе ставили на мјесто Бога и у име Бога ревносно бдију над својим правима и привилегијама некомпромисно пресуђујући пресудом и етикетом непријатеља Цркве свакога ко се дрзне да такне у та права.
Вјере је, данас, све мање. Сујевјерја све више. Сурогатâ чистој и искреној вјери данас је више него икада. А без вјере је бесмислено говорити о било чему у хришћанству. Па, зар није Христос питао оне које је лијечио: „Вјерујеш ли ти да ја то могу?“ То питање је био позив на исповиједање Христа као Бога, као једини услов за примање од Бога благодати и средства спасења. Није ли и данас тако и није ли тако док год свијет и хришћанство у њему постоји: да без вјере у Христа као Бога не постоји хришћанство, не постоји Црква? Или, другим ријечима речено: Хришћани без вјере својом појавом обесмишљавају постојање Цркве!
Али, Свезнајући Господ давно је предвидио ово наше вријеме, у којем је вјере све мање и мање. Није ли Христос рекао: „Када дођем поново, хоћу ли наћи вјеру на Земљи!?“ Није ли Он унапријед видио да ће они који данас воде Цркву претворити Његову Цркву у ово што се сада зове Црквом? У којој постоје свештеници виших и нижих чинова у којима нема вјере колико ни зрно горушчице? У којој се „добрим вијерницима“ сматрају само они од којих виша и нижа црквена јерархија црпи материјалну и политичку корист? И онда се, као, чудимо зашто су криминалци и варалице окићени црквеним ордењем и плакетама, постављени на прва и почасна мјеста у Цркви, којима епископи пишу оде и хвалоспјеве, бране их од народа и данашње омладине, а тихе и смјерне вијернике гурају у запећак, шутирају их у страну као сметњу, шаљу адвокате на њих и суде се са члановима своје Цркве…
Још гори су они којима је задатак да Цркву држе чистом и сузбијају то зло у Цркви, а окрећу главу чак и од последњег стадија распадања ораганизма захваћеног болешћу. Тиме постају саучесници и помагачи оних које је требало да су, по службеној дужности, избацили из Цркве.
Формално су се оградили којекаквим комитетима и поткомитетима којима је наводни задатак да суде преступницима, да чисте Цркву од злих и невјерних у својим редовима. Ти комитети образују канцеларије и доносе некакве одлуке и закључке за судске процесе, постављају и плаћају тзв. црквене правнике, али не и са задатком да суде по правди Божијој и духу Новог Завјета! Него да замаскирају зло и гријех својих налогодаваца и заштите их од тог истог суда којем служе. Они су, дакле, плаћени да на свој образ приме блато својих налогодаваца.
Чудо је шта се све може учинити са тридесет сребрењака…
март 2025.
Приликом коришћења цијелог или дијела текста, потребно је навести име аутора и извор са којег сте текст преузели (www.lobiranje.eu)
ЛИНК ЗА ПОДКАСТ: