Dr Duško Lopandić

Bivši ambasador Srbije pri EU, predsednik Foruma za međunarodne odnose i profesor univerziteta u penziji.

ČETVRT VEKA XXI VEKA U EVROPI

– između tragedije Ukrajine i geopolitičkog slabljenja kontinenta

„Evropska integracija se i pored kriza i udara nije raspala, pokazujući čak visok stepen održivosti na jake udare pružajući i vrlo konkretne odgovore na krize“…“ Od svetske dominacije SAD, odnosno „kolektivnog zapada“ s početka stoleća, svedoci smo pretvaranja međunarodne scene u multipolarni sistem u kome ekomski jačaju Kina i Azija (Daleki istok), uz pralelni uspon Afrike i Južne Amerike.“

Da se neki pustinjak koji ne prati vesti posle četvrt veka obreo ovih dana pred televizorom i odslušao novosti iz Evrope, čudom ne bi mogao da se načudi: sa jedne strane kontinenta „veliki slovenski brat“ komada – doduše s mukom, sporo i uz ogromne ljudske žrtve na obe strane – parče po parče ukrajinskog suseda; s druge strane Evrope, veliki transatlanski saveznik, odnosno novi-stari predsednik SAD, bacio je oko na zemlju svog danskog NATO saveznika – Grenland – ne isključujući mogućnost neke vrste vojnog osvajanja severnog ostrva. „Svet je u haosu, zaključio bi pustinjak, kako se to Evropa sa Evropskom unijom u njenom centru, od subjekta istorije za samo četvrt veka pretvorila u njen objekt?“

A početak veka otpočeo je sa velikim očekivanjima, kako za Evropu u celini, tako posebno za Evropsku uniju, koja je nakon rasada istočnog bloka postala neka vrsta integracione ose u novoj evropskoj političkoj arhitekturi. Knjige sa naslovima poput: „Zašto će Evropa vladati XXI vekom“ i „EU – nova supersila“ dominirale su na tržištu publicistike. EU je formirala monetarnu uniju. Evro je početkom 2002. godine realtivno glatko zamenio većinu nacionalnih valuta, na čelu sa nemačkom markom. Zemlje EU su se spremale da usvoje federalistički orijentisani „ugovor o ustavu“, kao i da prime u svoj klub još celo tuce novih članica sa istoka Evrope i Mediterana. Balkanski ratovi su posle skoro decenije sukoba najzad bili zaustavljeni, a u Srbiji i Hrvatskoj autokratski režimi su bili zamenjeni nekom vrstom demokratije. Planovi o daljoj liberalizaciji i globalizaciji sa normativnim rešenjima za razna pitanja regulisanja proizvodnje tržišta i društva, pretežno su dogovarani u Briselu. EU je proglašena „normativnom supersilom“.

A onda su sredinom prve decenije XXI veka stvari krenule lošije i to u kontinuitetu. EU se suočila se serijom kriza koje su delimično dolazile iznutra, a dobrim delom izvan same Unije. Počelo je sa institucionalnom krizom EU 2003. godine, kada su francuski i holandski glasači na referendumima odbacili ambicioznu reformu u vidu „ugovora o ustavu“ (2003); nastavila se sa „cunamijem“ finansijske, dužničke i ekonomske krize tokom koje je „za dlaku“ izbegnut raspad monetarne unije (2008-2012); onda su na red došle migrantska kriza, sa milionskim talasima izbeglica sa Bliskog istoka, koji je kulminirao 2015. godine, kao i prva ukrajinska kriza tokom koje je Rusija zauzela Krim (2014) a EU uvela sankcije svom velikom istočnom susedu. Nevolje ne dolaze same pa je, skoro neočekivano, EU potresla ostrvska kriza „bregzita“ (2016) i prvi slučaj napuštanja evropske eintegracije. Mučni pregovori o izlasku Velike Britanije iz EU – uz seriju promena konzervativnih britanskih vlada – trajali su sve do 2020. godine. Zatim se pojavio novi veliki strah – pandemije virusa kovid 19 – koja je privremeno svet okrenula naglavce – pa i evropske zemlje tokom 2020-2022. Taman se stišala pandemija da bi od februara 2022. godine kontinentu zapretio rat neviđenih dimenzija još od II svetskog rata, započet invazijom Rusije na Ukrajinu…

Nabrojane krize su naravno imale različit karakter i na različite načine uticale na sliku kontinenta. One su ostavile različite posledice uključujući posebno onu koja glasi: „što me ne ubije, to me (pomalo) ojača“. Evropska integracija se i pored kriza i udara nije raspala, pokazujući čak visok stepen održivosti na jake udare pružajući i vrlo konkretne odgovore na krize:

• • dalje produbljivanje institucionalne krize Unije tokom prve decenije veka je zaustavljeno zaključenjem ugovora o reformi EU iz Lisabona 2008. godine;

• • evro je preživeo finansijsku krizu uz uvođenje tzv. fonda za finansijsku stabilnost u sistem EU i nametanje strogih budžetskih ograničenja po nemačkom receptu;

• • imigraciona kriza nije sasvim prevaziđena ni do danas, čemu je svedočanstvo rast krajnje desnice u brojnim zemljama EU (od Švedske do Austrije), ali su brojne palijativne mere, kao što je bio dogovor Merkel-Erdogan (o zaustavljanju miliona sirijskih izeglica iz Turske) iz 2016, jačanje Fronteksa (granična policija EU) itd. privremeno zaustavile prvobitni haos;

• • bregzit nije izazvao domino efekt u EU – odlazak Velike Britanije je i dalje ostao tek usamljeni gest jedne ostrvske nacije koja je okrenula leđa kontinentu;

• • kovid kriza je itekako pokazala da Unija ima vrlo praktičnu svrhu i da da predstavlja koristan intsrument za kolektivnu akciju: nakon prvebitne konfuzije, EU je postala glavni kanal komunikacija, koordinacije i masivne finansijske podrške za borbu protiv pandemije i kasnije ekonomske obnove (osnovan poseban Fond za obnovu „Buduće generacije“ od 750 milijardi evra);

• • najzad, ruska agresija je uticala na privremeno zbijanje redova zemalja EU i uvođenje serije sankcija prema Rusiji (ukupno 16. serija sankcija) kao i mere finansijske i vojne podrške Ukrajini.

EU opstaje, ali evropski kontinent je u turbulencijama izazvanim, kako različitim političkim, društvenim i ekonomskim dinamikama u evropskim zemljama, tako i mnogo širim geopolitičkim previranjima. Od svetske dominacije SAD, odnosno „kolektivnog zapada“ s početka stoleća, svedoci smo pretvaranja međunarodne scene u multipolarni sistem u kome ekomski jačaju Kina i Azija (Daleki istok), uz pralelni uspon Afrike i Južne Amerike. Razlike u stepenu razvoja između najrazvijenijih i ostalih su se nešto smanjile na svetskom nivou, ali se s druge strane povećala nejednakost unutar svake od država (posebno u SAD, Kini, Brazilu i dr) između onih 3-5% najbogatijih slojeva i ostalog dela stanovništva.

Jedan od geopolitičkih neuspeha EU predstavlja činjenica da nije uspela da stabilizuje svoje bliže okruženje, što u velikoj meri utiče na njen širi položaj. Umesto kruga prosperiteta, Evropu je opkolio krug nestabilnosti i ratnih požara. Uz ratobornu i neprijateljsku Rusiju, okružuje je još dva igrača većih geopolitičkih kapaciteta – istovremeno partnera i konkurenta: Velika Britanija i Turska. Na jugu, Bliski istok je u ratnom previranju, sever Afrike je zona nestabilnosti (posebno Libija, ali možda i Tunis ili Egipat), dok je Kavkaz predstavlja još jednu blisku zonu otvorenih napetosti. U vremenu klimatsko-energetske i digitalne tranzicije, EU je u nekim pitanjima svetski lider (ulaganje u istraživanja, novi materijali, farmaceutika, svemirska tehnologija i sl) ali u celini pokazuje zabrinjavajući stepen zaostajanja, posebno u IT sektoru, kao i u pitanju opšte ekonomske konkurentnosti (ulsovljene cenama energenanta i starenjem stanovništva). Sedam najvećih tehnoloških kompanija u SAD (Alphabet-Google, Amazon, Apple, Meta, Microsoft, Nvidia i Tesla) dvadeset puta su veće od sedam najvećih kompanija u EU i ostvaruju više od deset puta veće prihode. „Dragijev izveštaj“ navodi da je dugoročni rast BNP između 2002 i 2023. u EU iznostio 1,4%, u SAD 2%, a u Kini 8,3%. Slične su i prognoze rasta ovih zemalja za narednih desetak godina.

U nadmetanju centrifugalnih i centripetalnih  sila unutar EU, odnosno između pobornika nacionalnih nasuprot nadnacionalnim ili federalnim rešenjima, one prve dobijaju na popularnosti. Sukobi nacionalističkih populista i pobornika proevropskih rešenja se produbljuju, a odluke o važnim pitanjima donose se ili sporo ili dolazi do blokade u odlučivanju. Najbolji primer je politika proširenja EU, gde je nedostatak „apetita za proširenje“ tokom protekle decenije ilustrovao slabost organizacije, odnosno suštinski gubitak širih i dalekosežnijih ambicija od strane političkih elita u Evropi. U sistemu u kome se na samom vrhu (Evropski savet, Savet ministara) odluke zajednički donose od strane 27 članova – često konsensusom –  proces odlučivanja je složeniji i neizvesniji nego u Vašingtonu, Moskvi ili Pekingu, a odluke imaju karakter „najmanjeg zajedničkog imenitelja“. Uz to, izvršni organi EU, poput Evropske komisije, koji takođe imaju po 27 osoba na vrhu (komesara) predvode glomazan birokratski mehanizam koji nije uvek dovoljno efikasan.

Izbori za Evropski parlament u junu prošle godine pokazali su da su proevropske stranke centra još uvek nadmoćnije nad desnim nacionalistima, Ipak, „juriš“ krajnje desnice na nacionalne i nadnacionalne institucije i dalje traje kako to pokazuju rezultati brojnih izbora u 2024 (od Francuske do Austrije) ili formiranje partijske grupe pod nazivom „patrioti“ od strane V. Orbana. Oni su uticali, kako na slabljenje pojedinih nacionalnih vlada – od Pariza do Bona, ali i na problem nepostojanja strateškog liderstva u institucijama u Briselu (sa izuzetkom donekle Evropske komisije, čija predsednica Ursula fon der Lajen je zbog toga dobila još jedan mandat). Povratak Donalda Trampa u Belu kuću verovatno će uticati na dalje jačanje krajnje desnice u Evropi, kao i na produbljivanje razlika u stavovima nacionalnih vlada oko raznih strateških pitanja (klima, protekcionizam, brzina militarizacije, odnosi prema Rusiji i Kini i dr). U uslovima vrlo niskog ekonomskog rasta, akutnih problema evropske (prvenstveno nemačke) privrede, produženog destruktivnog rata na istoku Evrope, delovanja prvog predsednika SAD koji je otvoreno negativno rapoložen prema evropskoj integraciji idr, ostaje otvoreno pitanje da li će Evropska unije biti u stanju da ostvari dovoljno jedinstvo, odnosno odgovori svojim proklamovanim geopolitičkim ambicijama, uključujući i odnos prema njenom najbližem susedstvu.

Paralelno sa krizama tokom XXI veka, došlo je i do krize proširenja EU, koja se u prvoj deceniji veka proširila sa 15 na 27 država članica, da bi u narednoj deceniji ostala na istom broju (primljena je Hrvatska a izašla VB). Zapadni Balkan je i dalje jedna vrsta „nezavršenog posla“ za EU. Umesto ubrzanja proširenja, EU je tokom prošle godine usvojila korisnu ali suštinski palijativnu meru – „Plan rasta“ (i Reformske agende) za zemlje ZB. Podrška stabilokratiji na ZB i dalje je aktuelna, kako pokazuje i odnos evropskih zvaničnika prema masovnim protestima protiv autokratije u Srbiji tokom proteklih meseci. Određena neizvesnost, odnosno nejasnoće se održavaju kada je pitanju zaokruživanje procesa proširenja EU. Proklamovane najave o ubrzanju ove politike i dalje prikrivaju razlike između zemalja članica Unije. Od početka rata na istoku tema „širenja EU“ geopolitički u prvom redu podrazumeva pitanje uključivanja Ukrajine, kao način za održanje i stabilizacije te velike zemlje (ili bar onog dela koji ostane izvan ruske okupacije). Kraj decenije je već „iza ugla“ a još se čeka na konkretniji plan EU za reforme internih politika (način odlučivanja, budžet, politika kohezije, poljoprivreda i sl) koje su proeduslov da bi se zaokružio proces pregovora sa bar nekim od zemalja Zapadnog Balkana.

U zaključku, možemo konstatovati da je evropski kontinent – sa EU kao njegovom centralnom političkom osom – pod velikim iskušenjima i izazovima koji nose ratovi u okruženju, obnova dominantne politike sile u međunarodnim odnosima, sumrak multilateralizma, brze privredne, tehnološke i energetske promene, sve primetnija otvorena borba za prirodne resurse (posebno retke sirovine), kao i velike migracije sa destabilišućim efektom. Evropska unija ostaje jedinstveni i relativno efikasan instrument sa kojim raspolažu srednje i manje države kontinenta da pruže kolektivan odgovor na ove izazove. Zbog toga na kontinentu skoro i da nema većih stranaka koje bi se inspirisale bregzitom. Ipak, EU ostaje „projekt u nastajanju“ oko kog se lome različite, nekad sasvim suprostavljene političke koncepcije i prakse, koje otežavaju dublju reformu organizacije u skladu sa izazovima XXI veka.      

februar 2025.

Prilikom korišćenja cijelog ili dijela teksta, potrebno je navesti ime autora i izvor sa kojeg ste tekst preuzeli (www.lobiranje.eu)